Вашингтонски споразум и Газиводе
Да ли амерички предлог решења за заједничко управљање језером Газиводе собом носи и политичке „подводне мине“ које у крајњем исходу, по аналогији, воде и до поделе суверенитета и признања и независности Косова?
Ако би се судило по америчком предлогу за решење проблема језера Газиводе по принципу подељеног суверенитета, могло би се наслутити да САД такав модел, вероватно, виде и за укупно политичко решење између Београда и Приштине. Управо тачка о Газиводама из Вашингтонског споразума је најзначајнија и као таква могла би бити репер и за даље преговоре, јер се ради о стратешком ресурсу који знатно утиче на све животне, економске и енергетске токове на Косову и Метохији. Међутим, као у низу досадашњих, што јавних што тајних решења, и у овом случају постоји фамозно али. Али пођимо редом.
Газиводе су акумулационо језеро које се налази на северозападном делу Косова, настало преграђивањем реке Ибар крајем седамдесетих година прошлог века. Дужина језера је око 24 километра, најшири део је око 1,3 километар, а дубина је 107 метара. Око три четвртине језера (9,2 км2) налази се у општини Зубин Поток на северу КиМ с већински српским становништвом, док мањи део припада општини Тутин у Србији (2,7 км2). Брана Газиводе којом је преграђено језеро једна је од највећих земљаних брана у Европи.
Језеро представља 69 процената целокупне акумулиране воде на Косову и главни је извор воде градовима попут Косовске Митровице и Грачанице, али и Приштине и Вучитрна. Поређења ради, Радонић – највеће вештачко језеро на југу Косова – садржи само 20 процената од укупних акумулација.
Изградњом језера Газиводе потопљена су српска села а његове дубине крију значајне споменике српске средњовековне културе, попут остатака двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, куле звонаре из 13. века, две средњовековне цркве, девет римских некропола. Уз то потопљени су многобројни економски објекти и пољопривредно земљиште у Зубином Потоку, што је већину становника ове општине навело да се одсели у централну Србију. Уместо просперитета, изградња језера је довела до стагнације, нарочито због чињенице да се профит од коришћења овог ресурса задржава у Приштини, док се корист локалне средине огледа једино у десетак радних места на одржавању и чувању система, што је безначајно.
С доласком међународних снага и управе на КиМ, водопривредни систем око језера Газиводе функционише, како би стручњаци рекли, као олигополни систем где ЈП Ибар, као предузеће којим управљају Срби, реализује производњу енергије, испоручује воду и одржава објекте, а приштинско предузеће Ибар-Лепенац дистрибуира воду потрошачима. Иако се узајамно не признају и не постоји никаква званична међусобна комуникација, вода се неометано испоручује у захтеваним количинама, а производња енергије је синхронизована са системом на Косову. При томе, предузеће Ибар-Лепенац је једина страна која приходује, а ЈП Ибар послује искључиво уз подршку Србије.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању
Подели