„Sultana, treba mi pomoć...“, pisalo je u poruci koju je poslao Navid pre desetak dana. Uvek doteran, bujne crne kose, koja je uredno bila sklonjena sa lica, svako jutro bi se iznova čudio mom izboru odeće. „Zar zaista nemaš ništa drugo da obučeš? Znaš, ovde žene nose i druge boje osim crne, a i vole štikle. Ti si uvek u istom!“ Prvih nekoliko puta je lomio jezik da izgovori moje ime, pa je odlučio da me oslovljava sa Sultana. Objasnio je da mu lepše zvuči nego Svetlana.